iamsonja

ko si ti?

Samohrane

Da l’ su žedne
Nečeg željne
Mozda gladne
Tako same

Imaju li koga
Da im supu kuva
Da im peškir doda

Kako li spavaju
Kako se tuširaju
Šta li rade
Gde li idu

Ko ih teši
Ko ih sluša
Tako jake
Tako hrabre

Vidajući svoje rane
Decu sveta same hrane

Advertisements

Suša

Pod stopalima

Mrvljena mahovina

Posta prašina

Poremećaji sistema

remetim sistem

polako

remetim sistem

tiho

remetim izutra

da ne primeti

sistem poremećeni

da remeteći ga

vraćam u red

sebe, sistem, svet

 

Onako

na
ivici kreveta

ne progovaram

otvorenih očiju
ne posmatram

zraci sijaju
zrnca igraju

mirno je
dobro sam

dobro sam.

Od brega

Što bih ja volela

Da imam dva i po metra

I sto devedeset i šest kila

Pa kad dođe leto

Da sednem u neku baštu

Da me ovi što šetaju

Gledaju

I misle se

Bože, kolika žena.

Porozna

kroz plastične crepove,

prljavo staklo duplog prozora

kroz vazduh,

udarajući o zrnca prašine

– dolaze.

zraci iz srca Sunca 20.000 godina, 8 minuta i 20 sekundi

– dolaze.

(ja) prozračna, porozna

nailazim na samu sebe,

kao zraci na zrnca;

(ti) obasjan, otkriven

u porama.

 

 

 

 

Kornjača

Vreme joj sporo, puzije
Sve joj tesno, uzije
Izmišlja reči, možije
Sve što želi, nesmije

Posmatračica

Posmatram život
Usput živim

Posmatram pticu
Peva na crkvi

Bez ikakvog plana
Planirano se desi

Posmatra život
Posmatračica

Peva na crkvi
Pevačica

kritika nečiste mudrosti

prolog: zagovarajući vraćanje običnoj životnoj mudrosti, ja jasno i svesno pohvaljujem sve oblike ludosti

 

jedino kadra da uveseljavam i bogove i ljude

dane provodim uglavnom do jutra

i vodim se tezom biće kako bude

 

ipak, ne mogu da oprostim sebi (mada, to nije neopraštanje, to je više čuđenje!)

da u nekim rečima, u nekim knjigama

dešifrirajući standardne iskaze i neodmerene gestove

onoliko razloga nađoh za veru

 

jebiga, ja, luda, verovah svakoj reči

jebiga, ti, pametan, pazio na svoje korake

 

//koji sat nakon subote//

 

terra alexandrica

aleksandri

nije to
jutarnja zemlja uzorana

(prstima sklanja kosu sa lica)

nije to
vetar kroz borovu šumu

(čizmama gazi po lišću)

nije to
boja vedrog neba

(nervozno ćuti o ničemu)

to je
miris zrelih kajsija

(skuplja ih i stavlja u bure)

to je
smeh zarazan, njen

(iz bureta sipa u kazan)

oko joj plavo
veliko ko kosmos

(peče rakiju)